Ovo su znakovi da niste povezani sa svojom dušom: evo kako prevazići osećaj praznine
Kada sve spolja izgleda sjajno a ipak niste srećni to je znak da niste u kontaktu sa sopstvenom dušom. Utišajte buku i otklonite uverenja okoline i porazgovarajte sa sobom.
Prvi put sam videla grmove mimoza kada sam bila na službenom putu u Monaku u martu 2009. Mimoze su inače moje omiljeno cveće. Malo je reći da su grmovi bili čarobni, zlatni slapovi slivali su se niz grane koje su bile optočene paperjastim listovima. Miris se širio svuda okolo i mešao sa slankastim mirisom mora i ulazio u moju hotelsku sobu iz koje je pucao je pogled na pučinu. Izgledalo je kao da mi je terasa visila nad morem. Ceo zid je bio od stakla. Jutarnje sunce je otkrivalo još veću lepotu mora i prirode, a ja nisam umela da se snađem u svemu tome.
Umesto da uživam u toj lepoti, ja sam mislila na sve one koji nisu sa mnom. I sada, 10 godina kasnije jasno se sećam osećaja praznine koji sam imala tih dana u svakom momentu, a to je da sam potpuno sama. Sva moja pažnja je bila usmerena na nedostatak. I bilo je baš teško…
Znam da čudno zvuči: pet dana na Azurnoj obali sa nekim finim svetom, a potpuno sama… Nisam umela da uživam u tome. Oko mene je bilo toliko lepote i luksuza, a ja uopšte nisam imala svest o tome. Sve je prolazilo pored mene. A ne kroz mene. Tako da ništa nisam doživela. Sve je bilo dvodimenzionalno, kao slika na zidu. Bez dubine i bez topline, bez emocija, sa mnoštvom boja … Ali ja nisam uživala u tim bojama, hodala sam kao u snu bez svesti o lepoti i raskoši koja je bila svuda. Doduše, tada sam veoma bila zaokupljena spoljašnjošću, i fizičkim telom, kao i materijalnom dimenzijom. Čak ni pozicija na poslu i u društvu me nije činila srećnom.
Danas shvatam da tada nisam imala vezu sa sobom. Da nisam imala kontakt sa svojom dušom i njenim željama. Jer da sam imala, mogla bih uživati u svom društvu i vremenu koje sam dobila kao dar samo za sebe.
Ne kažem da mi je žao, znam da sve dođe baš kada treba, ali opet kažem da nikada ne bih birala ovaj put da me nije baš ta udaljenost od moje duše bolela. Negde u sredini grudi, oko srčane čakre…
Zvala me je da joj pomognem, i ja sam tek posle par godina čula…
I hoću da vam kažem da nikada nije kasno da čujete šapat i zov svoje duše i svoje prirode. I da nije važno gde ste, ako sa sobom niste.
Ako sa sobom JESTE, onda to gde ste može biti doprinos da vam bude još lepše.
A vi ? Gde ste u odnosu na svoje snove i želje? Da li čujete šapat i zov svoje duše?
Jelena Milanović
Ovaj tekst možete naći i u magazinu Sensa: