Intervju za online magazin RYL povodom moje knjige IZABERI SEBE

Intervju za online magazin RYL
Jelena Milanović, knjiga IZABERI SEBE

1.Od kada postoji želja da se napiše knjiga?

Želja da napišem knjigu je postojala od trenutka kada sam se opismenila. Od časa kada sam shvatila da mogu da se igram rečima na najrazličitiji način, da ih slažem i pakujem kao šarene stakliće u kaleidoskopu (što bi rekao Djole Balašević)…
Umela sam da pišem noćima, dugo i zaljubljeno u pisanje, u život, u tu unutrašnju silu koja me je stalno vodila dalje i dalje. U nekim kasnijim godinama, želja za pisanjem je postala potreba. Nepresušni izvor sa koga sam se napajala bio je viđen u mom univerzumu kao čarobna fontana iz koje sam stalno uzimala inspiraciju i koliko god da uzmem, još toliko se pojavljivalo…
Napisala sam preko sto pesama, desetine svezaka, dnevnika ili onoga što danas nazivamo Jutarnje stranice … I nikada nisam poželela da to podelim, objavim ili dam ikome da pročita. Iako su svi oko mene znali da pišem, poštovali su tu moju odluku. Osećala sam se kao da bih time otkrila deo svoje duše nepoznatom svetu, nespremna na kritike i prosuđivanja drugih ljudi. Tada mi je bilo veoma važno šta drugi ljudi misle o meni i mom pisanju.
Odrasla sam sa dve umetničke duše, estete, moja majka je grafički dizajner, a otac profesionalni fotograf. Roditelji su me od malih nogu vodili svuda sa sobom i zajedno smo istraživali lepote sveta. Puno smo putovali. Moji roditelji su se dosta družili sa slikarima i piscima. U našoj zgradi je živeo jedan sjajan čovek, pesnik, profesor književnosti, prevodilac haiku poezije, Srbislav Mitrović. Odrasla sam sa njegovim sinovima… Često smo vreme provodili u njegovoj biblioteci koja je imala hiljade knjiga. Učio nas je lepom izražavanju i pravilnom čistom govoru. Ponekad bi nam čitao poeziju, a mi smo gutali svaku njegovu reč. U toj kući sam upoznala sjajne ljude poput Zuke Džumhura, Cileta Marinkovića, Nebojše Popova, Ljube Tadića … Pisci, slikari, filozofi … Bila sam fascinirana time kako je kod njih sve nekako drugačije nego u stvarnom svetu. Priče su im bile zanimljive, kosmičke, vanvremenske .. Maloj devojčici od desetak godina oni su delovali kao vitezovi i junaci iz bajki..
Još od tada postoji želja za pisanjem knjige …

 

2. Knjiga kao čistilište duše, potreba?

Upravo to, za mene je pisanje postalo nasušna potreba. I mnogo sam srećna što sam samu sebe prevazišla i pustila ovu knjigu da živi. To je kao da sam dala deo sebe i svoje duše. Mnogo sam zahvalna sebi, što sam uzrasla do toga da mi uistinu nije važno kako drugi ljudi reaguju na moje štivo. Stvarno je pitanje ličnog ukusa da li je to što ja pišem nekome dopada ili ne dopada. To je moralo da izađe i da se rodi.
Shvatila sam da je pisanje moja potreba od trenutka kada je inspiracija počela da me budi iz sna, kada mi nije dala da spavam, kada je vrištalo iz mene i tražilo da izađe na površinu. To je potreba da se izraziš i da počneš da radiš ono zbog čega si ovde došao.
Kad sam bila tinejdžerka pisala sam sve i svašta, kratke priče, poeziju, prozu … Stalno sam imala potrebu da zabeležim trenutke koji su mi važni, na način da ih opišem rečima. Kasnije, za neke doživljaje nisam imala dovoljno reči da ih opišem, a opet sam se trudila da ih ostavim kao sećanje, kao trag negde na papiru, tek da svedoče da nisam sve sanjala… Jedan period svog života sam radila i kao novinar i uživala u tome.
U nekim kasnijim godinama, moja inspiracija se zaključala, mogu reći da sam je pokopala duboko u svoje biće i to su bile baš bolne i teške godine. Što zbog realnih životnih izazova i problema, što zbog nemogućnosti da se izrazim kroz pisanje. Moja duša je patila. Bilo je potrebno pronaći lek kojim će da se izleči. Znala sam da je to pisanje, ali nisam znala kako ponovo početi. Čitala sam sve svoje tekstove i pitala se ko je ovo pisao? Odakle mi tolika inspiracija? Ko sam bila onda, a ko sam ja sada kada ne umem da pišem?

3. Kada si TI izabrala sebe?

Sopstvenim uzrastanjem, svakodnevnim radom na sebi počela sam ponovo da se otvaram svojoj kreativnosti, da je budim i negujem. Ustvari da je oživim, da je vaskrsnem. Polako, svakodnevno i strpljivo.
Mislim da sam izabrala sebe onda kada sam prestala da pravim kompromise, izgovore i „ugovore“ sa sobom. Kada sam počela da slušam svoje unutrašnje vođstvo, koje mi je uvek davalo jasne poruke, a koje sam gurala u stranu i pravila se da ih ne čujem. Jednom sam se pogledala u ogledalo i videla jednu drugačiju Jelenu, koja mi je rekla „Kad ćeš već jednom prestati da me skrivaš i pustiti me da živim?“ I to je bio jasan poziv – ja moram dati poverenje svojoj višoj svesti da me vodi. To je bio proces u kome sam shvatila da je život vrlo jednostavan i da je zaista sve stvar poverenja i prepuštanja.
Sad kada se okrenem unazad, mislim da sam definitivno izabrala sebe u trenutku kada sam kliknula SEND i poslala gotovu knjigu mojoj urednici Jasmini. Trenutak oslobađanja je kada pustimo sve kočnice i prepustimo se životu i bogu da nas vodi. Sve dotle je flertovanje sa životom, uz puno kompromisa i blokada. To sada znam.

4. Osnovna potka knjige? Kažu da se čita u jednom dahu, da je pitka i žene je vole.

Osnovna potka knjige IZABERI SEBE je SRCE, jer je ova knjiga napisana iz srca, bez cenzure. Život bez cenzure je ono što se provlači u knjizi, stvarni ljudi, ljubav, strah, patnja, bol, sve sam to prošla ne jednom, već hiljadu puta. I o tome sam pisala potpuno otvoreno.
Ovo je knjiga za svaku ženu, bila ona mlada, stara, udata, neudata, majka, baka, devojka, srećne, ili ne. I knjiga za posebne muškarce koji razumeju finu žensku dušu.
Ona nam pokazuje da u nama uvek postoji Nada i način kako da izađemo iz drame sopstvenog života, ma šta da nas snađe. Iskreno se nadam da će moja knjiga naći put do svih žena kojima je potrebna.

5.Promocija knjige je protekla u velikoj nežnosti, lepoti žena. Kako si zadovoljna?

Promocija knjige je bila na moj četrdesetšesti rođendan, 9.11. i to je najveći poklon koji sam mogla da dobijem: Moja prva knjiga, i da tog dana dođu svi ljudi koje volim, koji su mi važni, kojima sam ja važna i sa kojima mi se život prepliće i dodiruje. Tu su bili moj dragi prijatelji, moja porodica, roditelji, deca, sviralo se i pevalo i bilo je u najmanju ruku čarobo i bajkovito… Osećala sam se zaista kao u nekoj bajci sa divnim, dobronamernim ljudima.
Veoma sam zahvalna svima koji su to veče podelili moju radost, jer to su pravi prijatelji. Mnogo sam zahvalna Životu što mi je pružio takve trenutke radosti. To se ne zaboravlja i ima poseban značaj za mene.

6. Tema meseca decembra nosi naziv „Ko želi da peva, taj nađe pesmu“ španska poslovica. Postavljanje ciljeva i realizacija. Da li ti je lako postaviti cilj i stremiti ka njemu?

Moja uzrečica je „Gde ima volje ima i načina“ – to ponavljam često i svojim klijentima i svojim najbližima, jer je to čista istina.
Svaki cilj je dostižan ako se postavi iz srca, bez kalkulacija i kompromisa sa sobom. Svaki cilj je dostižan ako se postavi iz pitanja: „Zašto mi je to zaista važno?“
Mi imamo odgovornost prema sebi, svojoj deci, prema svojim budućim naraštajima, da budemo lampioni i svetiljke koji svetle u ovom svetu! Mi smo došli da pokažemo na svom primeru da je sve moguće!
Moj sledeći cilj je da napravim nešto veliko, nešto što će biti osnaženje i podrška svim ženama kojima je to potrebno … O tome ćemo drugom prilikom, još je u začetku.

Moja poruka za kraj je:

„Šta god da te u životu snadje, uvek, baš uvek izaberi sebe!“