ALL WE NEED IS LOVE

Kada smo došli na ovaj svet i kada smo uneli prvi udah života u svoja mala pluća, prvo što smo osetili bio je dodir. Dodir nečijih ruku koje su nas prihvatile, dodir majčine kože i toplina koja izbija iz nje. I onda su nas odneli negde i bili smo sami, kao i sva ostala novorodjena deca. Tada smo se, svojim instiktom okrenuli prvi put ka sebi. Otrgnuti od majke, u potpuno novom svetu punom svetlosti krenuli smo u pustolovinu zvanu ŽIVOT. Sami. Povremeno su nas nosili na tople i mirisne majčine grudi i tada bismo se sladili ljubavlju i mirisom koji je bio tako dobro poznat. Tako siguran. Tako naš. I opet bi nas odneli u neke krevetiće gde bismo ponovo bili sami… Onda bi nas majke odnele u naše domove, mesta na kojima su nas čekali ostali članovi naših porodica, mesta na kojima smo upoznavali divne nove mirise i zvuke… Mesta koja se zovu Dom. Majka bi nas često posle divnog zagrljaja spuštala u krevetić ili kolica i odlazila da radi neke druge stvari. Tada smo ponovo bili sami. Prepušteni sebi da se zabavimo ili utešimo. Sada smo već znali da će majka ponovo doći i da će nas priviti na grudi. Trebalo se samo malo strpeti, pronaći neku zabavu ili se igrati  ručicama i osluškivati okolinu … Nagrada za naše strpljenje uvek je bila ogromna i vredelo je sačekati. To je bila ta divna sigurnost koja nas je pratila u detinjstvu kada smo zaista bili malo i ranjivo čudo od života. To je bio taj temelj za naš budući samostalan život.

Odatle smo crpeli svu snagu u godinama koje su dolazile… mi smo rasli, sazrevali i ojačavali, upoznavali ljude van kruga naše porodice, družili se sa vršnjacima, zaljubljivali se, učili da volimo i razumemo druge ljude. Shvatali smo da treba da dajemo, nesebično, od srca, da treba da razumemo i praštamo. Učili smo sve to u hodu kroz život. Niko nikada nije rekao „Deco, danas učimo da praštamo“ ili „Deco danas učimo da volimo sebe, danas  učimo da dajemo podršku …“ . Te  najvažnije lekcije koje je trebalo savladati morali smo da otkrivamo SAMI kroz razne dobro upakovane izazove koje je život pred nas postavljao. Svako se snalazio kako je mogao i svako je sigurno radio najbolje što je umeo u tom trenutku. A nije uvek bilo dobro. Bilo je mnogo pogrešnih izbora, mnogo kompromisa loših po nas, mnogo lutanja do pravog puta, pravog partnera, pravog posla…

I onda jednog dana kada smo već zreli ljudi, počnemo da se preispitujemo i tragamo za nekim odgovorima o kojima nikada nismo ni razmišljali, a oduvek  znamo da postoje. Jednostavno znamo. Zašto smo voleli neke ljude, a oni su otišli iz naših života, zašto nismo voleli neke druge ljude, zašto nismo iskoristili neke životne šanse, a one su baš bile dobre, zašto, zašto, zašto …. i tako krene vrzino kolo osude i ozlojedjenosti koje nam se neprimetno nameće. Postajemo razdražljivi, zavidni, oholi prema bližnjima, počinju da nas muče i neki telesni problemi. Jednom rečju, nismo više ona ista osoba, pozitivna, nasmejana, puna volje za životom. Stalnno se na nešto žalimo, stalno nas nešto boli ili nam neko smeta… Evo šta se zapravo dešava sa nama – u brzini savremenog načina života, zaboravili smo na najvažniju osobu za nas. Zapostavili smo je, osudili, odgurnuli od sebe jureći karijeru koja će nam omogućiti lagodan život, odgajajući decu, sredjujći kuću, kupujući novi, bolji auto … zaboravili smo tu divnu osobu.

Ta osoba je jedina koja je uvek tu i koja nas nikada neće napustiti. Ta osoba je naš najiskreniji prijatelj. Neko ko nas poznaje najdublje na svetu i zna sve naše tajne. Ta osoba smo mi sami. Mi smo ta najvažnija osoba za nas. Da li vas je to neko nekada učio?

… Ili su vas učili kao mene, da oko dobre majke i žene treba svi da budu zadovoljni, da  treba prvo da udovoljim svima i da je ugađanje sebi sebičnost?  A niko mi nije rekao  da su ti SVI oko žene istinski zadovoljni jedino tada kada je žena sama zadovoljna. Otkrila sam to sama negde posle tridesetpete …   Ali, nikad nije kasno …

Ovo je jedna krajnje imtimna priča. Priča o urbanoj ženi koja je uspela da se izbavi iz sivila svakodnevnice, besmisla u koji svi ponekad zapadnu, koja je pobegla iz ništavnosti iz raznoraznih razloga. Priča o potrazi i uzrastnju, suočavanju i razrešavanju. Priča o lepoti i čudu života, o upoznavanju i ljubavi. Pravoj ljubavi. Prvoj od svih ljubavi koje su ikada postojale – ljubavi prema sebi.

MI SMO ZAISTA SAMI

I tako se urbana žena upustila u jedan izazovan projekat, možda najteži, ali sigurno najvredniji u njenom životu. Projekat otkrivanja ljubavi prema sebi i shvatanja sopstvene vrednosti. Projekat pronalaženja sopstvene snage unutar svog bića. Bio je to trenutak njene spoznaje da smo zaista sami na svetu i da sva snaga leži u nama, samo treba nekako da je pokrenemo.  Traganje je započela prvo  kroz knjige, a kako to onda biva, na putu su joj se pojavljivali neki divni ljudi koji su joj pokazivali smer u kome treba da nastavi svoje traganje. Učila je mnogo. Učila je svakodnevno, o odnosima, o davanju iz ljubavi i davanju iz potrebe da nas neko voli, o različitostima svake osobe na svetu, o principima sreće, a najviše o sebi. U nastavku teksta ta urbana žena će pisati isključivo  u prvom licu!

JA SAM TA DRAGOCENA I DIVNA OSOBA!

Dugo sam mislila da je voleti sebe sposobnost da sebi priuštimo/dopustimo skupe stvari, masaže, tretmane, izlaske sa drugaricama … da je samo to … A onda sam polako shvatala u čemu je stvar – zamena teza, kompenzacija, griža savesti, nazovite je kako god hoćete. Bila sam na usluzi svim svojim dragim osobama. Da razvezem, da uradim domaći, da odem u nabavku preumorna, da pripremam palačinke u ponoć, da utešim najbolju prijateljicu u tri ujutru, da ovo, da ono …da sve učinim kako bi svi bili zadovoljni. Nikada nisu svi bili zadovoljni, a najmanje ja. I nikada nisam rekla NE, a želela sam itekako, mnogo puta. Sve sam to radila iz ljubavi prema svojoj porodici i prijateljima.  Kao nagrada bile su njihove hvale i potvrde kako sam dobra majka, kuvarica, drugarica …  a samu sam sebe nagradjivala gore nabrojanim masažama, šopingom, raznim tretmanima… Da li je takva kalkulacija ljubav?  A tada sam mislila –  volim sebe i sve oko sebe! Tada sam bila često puna gorčine i besa, jer sam znala da nepravedno ja uvek potegnem najviše. Jezik mi je u to vreme bio prilično oštar i optužujući … Zašto? –  sve sam  radila verovatno iz želje da se svima svidim,  da svi oko mene budu zadovoljni, da me pohvale i da mi se zahvale. A šta je to ustvari bilo?  Tražila sam potvrdu svoje vrednosti spolja, u drugim ljudima. Jer nisam videla u sebi svoju vrednost. Kasnije sam saznala da je to zato što  nisam dovoljno volela sebe i zato što nisam dovoljno poznavala sebe. I kada sam to osvestila, krenulo je …

Niko ne može dati nešto što nema. Ako nemam novac kod sebe, ne mogu ga dati nekome kome je potreban.. Ako nemam  ljubav u sebi ne mogu  je dati nikom drugom. Zato prvo treba da razvijemo i osvestimo ljubav prema sebi. Istinsku, duboku ljubav. Ljubav bez kompromisa, do srži. To je potpuno bezuslovna ljubav i nema veze sa materijalnim stvarima. Ta ljubav ne traži ništa zauzvrat.

Kada je počeo da se otvara moj novi unutrašnji svet, oživeo je onaj prvi instikt kada smo se kao bebe okretali sami sebi.  Kada sam počela da uvidjam šta je to ljubav prema sebi, kada sam počela da učim kako da volim sebe, stvari su polako dolazile na svoje mesto. Zatim sam naučila mnogo o praštanju, istinskom praštanju – prvo sebi. O davanju bez zadrške i očekivanja da će nam biti uzvraćeno, čistom davanju. Sve je išlo postepeno u svom vremenskom ritmu. Bilo je uspona i padova i dana kada sam se pitala šta mije sve to trebalo. I ko me je terao da kopam po sebi i tražim neke odgovore. Ali neka divna unutrašnja sila mi je stalno šaputala:  ti si ta dragocena i divna osoba, tvoje mogućnosti su beskrajne, samo tako nastavi i nežno voli sebe.

Pre desetak godina, najsnažnije od svega, na mene je delovala divna knjiga Louise L. Hay – Kako da izlečite sopstveni život. U njoj sam pronašla mnoge odogovre i smernice. Znajući da svaki rast i razvoj zahteva ulaganje bila sam spremna da uložim u sebe. Svakodnevno sam radila jednu vežbu ispred ogledala. U početku je to zaista bilo teško i smešno i potpuno detinjasto –  stajati ispred ogledala i sebi govoriti volim te. Ali ja nisam imala šta da izgubim. Vremenom su se kockice slagale … i u jednom trenutku sam primetila da se moja realnost veoma promenila. Počela sam da se ophodim prema sebi kao prema najdražoj osobi. Nisam se osudjivala niti kritikovala, nisam gledala svoje mane u ogledalu, već jednu divnu ženu koja zaslužuje ljubav.  U medjuvremenu, sa mojm promenom i svet oko mene se promenio, što je potpuno logično. I sada je zaista sve u redu u mom svetu.

Nemojte me, molim vas  pogrešno razumeti, i danas sam mama šofer kada treba, i rame za plakanje i pečem palačinke u ponoć, ali sada znam zašto to radim. I kada to radim osećam sreću i radost davanja. I umem da kažem i NE. Verujte mi.

Sve što sam podelila sa vama nije došlo preko noći. Bilo je tu mnogo truda, iskušenja i preispitivanja sopstvenih uverenja. Mnogo razgovora, savetovanja i podrške od nekih divnih ljudi koji su danas moji prijatelji i kojima ću uvek biti zahvalna na onome što su mi dali. Sav trud je vredeo, jer ja danas zaista mogu sebi reći – volim te baš takvu kakva si.

Ja sam bila ta žena i majka i prijateljica koja je sebe zapostavila i zaboravila jureći neke pogrešne stvari.

Ako ste se prepoznale u mojoj priči, možda je i vama potrebna mala podrška i mali vetar u ledja, da vam pomogne da shvatite koliko ste divna osoba i koliko je beskrajnih mogućnosti u vama. Onda sam JA tu za VAS!